Lutalice…

Imao sam kucnog ljubimca…
Rasni pas…
Tri koljena unazad šampioni…
Par godina smo bili nerazdvojni…
Naucio sam ga skoro sve…
Osim na povodac…
Stalno je odbijao povodac…
Vidio ga je kao kaznu…
Igrom sudbine…
Rastali smo se…
Obidjemo ga i danas …
Dobro mu je…
…
Nakon nekog vremena…
Jedna lutalica je došla do nas..
I nikako nije otišla…
Prihvatili smo je …
I mnogo je stvari naučili…
Ali na povodac nismo morali da je učimo…
Povodac je prihvatila odmah…
Jer…
Dok je povezana sa nama…
Smatrala je da nece biti ponovo ostavljena…
Taj obični povodac je bio njena veza sa stvarnim životom…
I ljubavlju…
…
…
…
Isto kao i Ljudi…
Ovi što puno pričaju…
O slobodama i nezavisnoti …
O ispunjavanju svojih želja…
I posebnosti osjećaja…
Baš kao i rasni kućni ljubimac…
Ne žele povodac…
Nemaju kome da se vrate i zašto…
A lutalica mora imati povratak…
Jer samo sa povratkom…
Odlasci u lutanja imaju smisla…
…
A one prave ljudske lutalice…
One u stvari i jesu prave lutalice …
Jer …
Kad imaš povodac oko vrata…
I kad si siguran da nećeš biti ostavljen i sam…
Tek tada možeš kao prava lutalica…
Lutati a svjestan u svakom momentu biti …
Da neces biti ostavljen…
I da se uvijek imaš kome vratiti…
Kao ja Zelenookoj…