397. GLEDAO SAM IH KAKO NESTAJU...
Gledao sam ih kako nestaju bez razloga...
I bez cilja...
Neki su drugi mislili da tako treba biti...
A meni su sve više nedostajali...
I nije bilo načina da okrenem glavu pa da nestajanje prestane...
Niti su imalo njihove bezvoljnosti mogli smanjiti moji treptaji oka...
Jednostavno im je dolazio kraj...
Dok su mi neki drugi pokušali objasniti da će opet neki drugi doći na njihovo mjesto nekada...
Nisam im objašnjenja čuo od zamišljanja krikova nestajućih...
I nisam im želio pokazati da me njihovo prisustvo od pogleda prema kraju odvraća...
Tek...
Čudno mi bilo što im i tragovi nestajahu...
Jer kako za Boga miloga da tragovi tek tako nestanu...
Kad je noć navikla da tragovima počasno mjesto pokloni...
I da me njihovim traženjem od tuge razveseli...
Al' noćas bez tuge ni Noćne Šetnje nema...
Gledao sam ih kako nestaju dok sam ispred kapija Starog Travničkog Grada stajao nepokriven...
I tražio čudo koje još nisam doživio da mi ono objasni ovu sliku u očima...
Mislio sam do kasnih martovskih noćnih sati...
Kako će nestajanje okretom glave prema zapadu prestati....
A nije...
I kad htjedoh odustati...
Mjesec moj brat ugleda me lijevim okom...
Začas promijeni lice...
I zatvori mi pogled na oblake...
Koji su noćas pred mojim očima bez tragova nestajali...
...
...
...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
... Na današnji dan 2005.g ....
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
